Kako smo postali stranci…( Biram sreću! )

0

Slušala sam te pažljivo onog dana. Želim samo jedno da ti kažem, sve o čemu si pričao je pre svega ljudski i normalno.  Evo u nastavku, kad budeš imao vremena, pročitaj kako sam ja živela, mislila, bila slaba ili jaka – više nije bitno… Za mene je to sad samo staro iskustvo, ja ga zovem “prošli život”, ali možda tebi da snage da plivaš dalje bez obzira na put koji izabereš. Jer se na kraju sve reši, ovako ili onako 🙂  Ne gubi nadu bez obzira na izbor 😉

Kako smo postali stranci

Ljubav

Sreli smo se 1996. godine… bila je to velika ljubav. Venčali smo se nakon 2 godine, a Zeca dobili 2 posle toga. Može se reći da je sve bilo idealno narednih nekoliko godina… Kada i kako je tačno došlo do toga da počnemo da postajemo stranci ne umem da kažem, jer to nije bio neki datum, događaj… To se desilo lagano, nisam ni primećivala, a kad sam primetila ubedila sam sebe da je to tako normalno kad si sa nekim dugo….

Suočavanje

 Da li sam ga volela i tada kad sam toga postajala svesna? Odgovor je da, ali je pravo pitanje bilo  kako? Uz pomoć terapeuta otkrila sam da ga volim na način koji nije pravi i nije dovoljan za supružnike. Mogu ti reći da mi je to bilo najbolnije saznanje jer sam se suočila sa svojim najvećim strahom, sa istinom od koje sam bežala. Tada sam morala da počnem da prihvatam koliko sam samu sebe obmanjivala, krivila, ubeđivala, lagala i ostalo, da je to, ta “prava” ljubav. Čak i posle tog užasnog saznanja imala sam samo jednu želju, a to je, da se nešto desi i da sve bude kao pre.

Obmana

Tada sam počela da “ulažem” u brak i naš odnos, kako sam najbolje umela i znala. Počela da se odričem svega (to sam skoro shvatila) što volim, a zarad želje da sve bude kao pre. Da, tako je bilo i ja nisam videla ništa loše u tome, naprotiv. Međutim, ništa se tu suštinski nije menjalo, živeli smo u “skladu” i “miru” ALI svako u svom paralelnom svetu, svako u svojoj sobi, sam sa svojim mislima, uz puno međusobnog uvažavanja ali  u ogromnom vakumu. Ja sam pokušavala da kompenzujem,  bila sam divna mama, družila se sa prijateljima, poslovna ambicija je bila sve veća, radila i zarađivala sve više. Imali smo novac i trošili ga. Išli smo na letovanja stalno, glumili srećnu porodicu. Meni je trebao odmor i dovoljno bi mi bilo da tri nedelje sedim na plaži pored mora sita… On nije sedeo na plaži sa nama, prihvatila sam to jer zaboga on to ne voli. Ali u dubini duše sve me je to bolelo, ja to tako nikada nisam zamišljala. Ipak, ubedila sam sebe da ne postoji idealno, da su ljudi jednostavno različiti. Ali to nije bio bilo ko, to je bio moj muž, moja ljubav, otac mog deteta  sa kojom bi trebalo da bude najbolje, zar ne?  Sa kojim bi trebalo da plivam zajedno, da se mazimo, ljubimo, igramo…. Bila sam nesrećna. Pošto smo imali dovoljno novca, a ja sam i dalje pokusavala  da “budemo srecni” on je putovao, išao gde je hteo i kad je hteo. I to je bilo ok. O da, zaista sam želela da i on bude srećan, valjda niko vise od mene to nije želeo! Ja sam radila druge stvari, one koje sam ja volela.  Družila se, sticala nova znanja, pokušavala da što bolje živim i naravno da ne razmisljam o tome. Čak sam i verovala da treba da budem zahvalna jer živim bolje od drugih. Ali nešto je stalno falilo, a pogled u budućnost me je silno plašio! Pitanje, hoću li se tako nesrećno osećati zauvek lebdelo je kao avet. Sve česće sam se osećala veoma usamljeno i to najviše kada sam kod kuće. Česti naleti tuge, ogromne tuge. Čak i razgovori koje smo vodili, o bilo čemu, bili su takvi da je u vazduhu visilo da to radimo “zato što to tako treba – pobogu živimo zajedno tolike godine” a  suštinski se ne razumemo. Počela je da izostaje podrška, a na kraju nismo mogli ni da sakrijemo da  nas čak više i ne zanima kako i šta mislimo… nismo više bili na istoj talasnoj dužini. Bili smo stranci, postali cimeri koji dele zajednički prostor, koji su fini ali suštinski nezainteresovani jedno za drugo jer je svako za sebe već bio toliko očajan da nije imao ni snage ni želje da sluša, a kamo li razume onog drugog. Ja sam se pomirila sa tim, prihvatila to kao činjenično stanje i nastavila da živim kako sam najbolje umela i znala ignorišući stvarnost koliko god sam mogla. Ah da, i dalje se nadajući da će “već nešto da se desi”. U međuvremenu i moja tuga i potrebe da svim srcem volim i budem voljena, da stavim glavu u nečije krilo, da se odmorim od svega, da me neko čuva, mazi, razume, zaštiti… su rasle. Hajde to što više sa njim nisam mogla da podelim tugu ili loše vesti, nego čak ni sreću. U jednom trenutku, počeo je da se rađa  čak i rivalski odnos s njegove strane, a što je za mene bilo užasavajuće. Ja sam bila snalažljivija, uspešnija, a on u nekom svom svetu koji više nisam ni razumela. Ponekad sam imala utisak da me gleda sa zavišću, kao neprijatelja, jer sam se ja (o, na žalost tako je samo njemu izgledalo)  “bolje” nosila sa svim tim….. Znala sam i da je njemu bilo loše, što se na kraju i potvrdilo.

Kula od karata

Pocetkom 2010. godine sreo je nju, osobu koja mu je prijala i koju je očigledno  toliko zavoleo  da je odlučio i da mu rodi dete – iako smo mi bili u braku jos pune 3 godine posle toga. Za to vreme nikada nije pominjao razvod, a ja nisam ni znala da ona postoji. A onda sam jednog običnog dana saznala. Ne od njega.

Ona je vec bila u 8. mesecu trudnoće. I da, naravno da sam bila užasnuta, povređena, ne možes ni da zamisliš koliko…. Svet mi se srušio na glavu, a život okrenuo naopako. Tih meseci, moje borbe i  bezbroj pokušaja  da brod koji je odavno potonuo ponovo zapolovi bili su najveća agonija u mom životu. Neki bi presekli odmah, ja nisam. Nisam mogla, htela sam da spašavam, nismo svi isti… Iako sam živela kako sam živela i dalje sam se nadala “ da sve može da  bude kao pre”… Čak i tada, kad sam sve to saznala, pomislila sam – da, to je to što je trebalo da se desi, da nas istrese iz gaća pa da počnemo iz početka kako valja. Gurala sam, nadala se dok sam se gušila u bolu, izdaji, svemu. Pristajala sam na sve i svašta iako je sve u meni vrištalo da radim opet pogrešno, ali morala sam tako, nikako drugačije. To je bio moj jedini put. Danas znam i zašto. Da bi mogla sebi da kažem – da, dala sam sve od sebe, čak i više od toga… prilično mazohistički. Danas, sa ove tačke gledišta to nije  bilo pogresno – brže bi sve prošlo da to nisam radila –ali ne kajem se. To sam bila ja, neko ko je navikao da se bori, pobeđuje, neko sa ogromnom sujetom ko teško podnosi poraze, neko ko će i da odlučuje umesto drugih… Neko ko je izgubio sve, svu kontrolu i što je najtužnije sebe… Kad sam to shvatila, ne znajući vise ko sam, radila sam sve i svasta, pristajala na sve, a samo sa jednim ciljem koji mi se nametnuo. Želela sam da pokušam sve kako bi sutra bila mirna pred sobom, pred Sonjom kojoj sam celog života najstrože sudila i kako u budućnosti brak koji se raspao (a za to je potrebno uvek dvoje) ne bi doživljavala kao lični neuspeh i izgubljenu bitku… Život mi je postao agonija i ludilo za koje sam mislila da nema kraja, da će me razboleti i  da ću na kraju ili poludeti ili umreti…I samo sam danima čekala tako izgubljena sta će od ta dva da se desi…

ON

A onda  se iznenada  desio ON. Znam, mogao je da bude i neko drugi. Sećam se i dana kada sam ga upoznala i toga kako me savršeno ništa u vezi sa njim ili bilo čim drugim savršeno nije znimalo. Ni ko je, ni sta, ni o čemu priča… moje misli su bile na drugom mestu…  bila sam zombi. Šta se iznenada desilo, preko noći, ni sama ne znam, ali i ne razmišljam o tome. Znam samo da sam za tih nekoliko dana provedenih sa njim sasvim neočekivano dobila deo onoga  za čim sam tako dugo žudila … I to mi je dalo veru da je sve to što mi je nedostajalo, a što je svakom normalnom čoveku pa i meni tako potrebno MOGUCE PONOVO DOBITI I DOŽIVETI – biti ponovo srećan bar na trenutak.

Biram sreću!

Onda sam rekla sebi: -Draga, desilo ti se par lepih dana, a da nisi mogla ni da sanjaš da će ti se desiti i to dok si živela u paklu. I dopalo ti se, o samo koliko –probudila si se iz košmara! I zato nećes više nikad da živis kao pre!!! – Tako je bilo.  I da, čekaću do kraja života ako treba još samo jedan takav dan, da se desi, dan u kojem ću opet sa nekim tako iznenada i cela da zadrhtim od strasti, i budem opet srećna.  Eto, neka bude čak i samo još jednom u životu i ja ću biti zadovoljna. A desiće se, sigurna sam, i znam to, desiće se opet kada se najmanje budem nadala! U braku mi se vise NIKADA  tako nešto ne bi dogodlo  i zato sam izabrala da odem. Otišla sam i postala slobodna – tačnije ponovo živa. Jer hoću i želim da kad ponovo dođe takav jedan dan, kada se ponovo desi, budem spremna, da se tom divnom danu cela predam. A život je čudo, nikad se ne zna, možda ne bude samo dan, mozda budu i dva!

I believe in magic and I always will 🙂

S.K.

Podeli sa prijateljima

Leave A Reply

four × four =